Novi car, Karlo V, stupio je na nemački presto i izaslanici Rima požurili su da mu izraze svoja čestitanja i da ga nagovore da svoju moć upotrebi protiv reformacije. Sa druge strane, saksonski izborni knez, kome je Karlo u velikoj meri mogao da bude zahvalan za svoju krunu, molio ga je da ništa ne preduzima protiv Lutera, dok ga prethodno ne sasluša. Car se tako našao u velikoj nedoumici i neprilici. Papisti ne bi bili zadovoljni ničim manjim osim carskim dekretom kojim bi Luter bio osuđen na smrt. Izborni knez odlučno je izjavio da »ni njegovo carsko veličanstvo ni bilo koja druga ličnost nisu dokazali da su Luterovi spisi netačni«, zato je »zahtevao da se doktoru Martinu izda propusnica tako da se može pojaviti pred sudom sastavljenim od učenih, pobožnih i nepristrasnih sudija«. (D’Aubigné, b. 6, ch. 11)
Sve stranke sada su upravile svoju pažnju na Sabor nemačkih država koji je zasedao u Vormsu, kratko vreme posle izbora Karla V za nemačkog cara. Na ovom Saboru trebalo je razmatrati važna politička pitanja i interese; nemački knezovi su se, naime, prvi put suočavali sa svojim mladim vladarem na jednoj ovakvoj savetodavnoj skupštini. Iz svih nemačkih krajeva okupili su se crkveni i državni dostojanstvenici. Svetovni velikaši visokog roda, moćni i ljubomorni na svoja nasledna prava; crkveni poglavari, svesni svoje nadmoćnosti po položaju i moći; dvorski vitezovi sa svojom naoružanom pratnjom; ambasadori stranih, udaljenih zemalja – svi su se okupili u Vormsu. Rasprava o sudbini saksonskog reformatora nalazila se u središtu pažnje ovog velikog skupa.
Karlo je prethodno zatražio od izbornog kneza da dovede Lutera na zasedanje Sabora, obećavajući mu svoju zaštitu i priliku da sa merodavnim ličnostima nesmetano raspravlja o spornim pitanjima. Luter je nestrpljivo čekao da se pojavi pred carem. U to vreme njegovo zdravlje bilo je veoma narušeno, ali je ipak pisao izbornom knezu: »Ako se ne mogu zdrav pojaviti u Vormsu, mene će onako bolesnog kakav budem odneti tamo. Ako me car zove, nema nikakve sumnje da me to sam Bog poziva. Ukoliko oni požele da se protiv mene posluže nasiljem, a to je vrlo verovatno (jer me svakako nisu pozvali da bi se nečemu naučili od mene), svoju sudbinu stavljam u Gospodnje ruke. I sada je živ i vlada Onaj isti koji je tri mladića sačuvao u raspaljenoj ognjenoj peći. Ukoliko me ne bude izbavio, moj život je i tako beznačajan. Potrudićemo se samo da jevanđelje ne bude izloženo ruganju zlih, bićemo spremni da za njega prolijemo i svoju krv samo da oni ne pobede. Nije moje da odlučujem da li ću svojim životom ili svojom smrću najviše doprineti spasenju svih… Od mene sve možete očekivati… osim da pobegnem ili da se odreknem. Pobeći ne mogu, a još manje bih se mogao odreći!« (Isto, b. 7, ch. 1)
Kada je po Vormsu počela da se širi vest da Luter treba da se pojavi pred Saborom, zavladalo je sveopšte uzbuđenje. Aleander, papski legat kome je slučaj bio posebno poveren, veoma se uzbudio i razljutio. Predviđao je da će posledice Luterovog dolaska biti kobne po papsku stranu. Ponovo voditi raspravu u slučaju u kome je papa već izrekao osuđujuću presudu značilo bi prezreti autoritet suverenog pontifeksa. Osim toga, plašio se da će rečiti i snažni dokazi ovoga čoveka navesti mnoge knezove da papinoj strani uskrate svoju podršku. Zato je kod Karla najenergičnije protestovao protiv Luterovog dolaska u Vorms. U to vreme bila je objavljena i bula kojom je proglašeno Luterovo isključenje iz Crkve; a to je, zajedno s legatovim izlaganjem, navelo cara da popusti. Napisao je pismo izbornom knezu da Luter, ukoliko se ne odrekne, mora da ostane u Vitenbergu.
Nezadovoljan ovom pobedom, Aleander se poslužio svom svojom snagom i lukavstvima da iznudi Luterovu osudu. Upornošću koja bi bila dostojna nekog uzvišenijeg cilja, naturao je ovo pitanje knezovima, prelatima i drugim učesnicima zasedanja, optužujući Lutera za »pobunu, ustanak, bezbožnost i bogohuljenje«. Međutim, njegova žestina i revnost jasno su otkrivali duh kojim je delovao. »Njega pokreću mržnja i osvetoljubivost mnogo snažnije nego revnost i pobožnost«, bilo je opšte mišljenje. (Isto, b. 7, ch. 1) Većina na saboru bila je više nego ikada sklona da s naklonošću razmotri Luterov slučaj.
Aleander je s udvostručenom revnošću podsećao cara na dužnost da sprovede papske edikte. Međutim, po nemačkim zakonima to nije moglo biti učinjeno bez saglasnosti knezova; zato je na kraju, savladan njegovom nametljivošću, Karlo pozvao legata da iznese svoj problem pred Sabor. »Bio je to veliki dan za nuncija. Sabor je bio veliki, predmet još veći. Aleander je zastupao Rim… majku i gospodaricu svih crkava.« Trebalo je da brani Petrovo kneževstvo pred okupljenim hrišćanskim kneževinama. »Raspolagao je govorničkim darom, bio je dorastao veličini prilike. Proviđenje je odredilo da Rim predstavlja i brani najsposobniji od njegovih govornika pred najveličanstvenijim sudom, pre nego što bude osuđen.« (Wylie, b. 6, ch. 4) Reformatorovi prijatelji sa izvesnim strahovanjima očekivali su kakve će posledice imati Aleanderov govor. Saksonski izborni knez nije bio prisutan, ali je po njegovoj zapovesti jedan od njegovih savetnika beležio izlaganje papinog izaslanika.
Služeći se svom snagom svoje učenosti i rečitosti, Aleander se založio da obori istinu. Iznosio je optužbu za optužbom protiv Lutera kao neprijatelja Crkve i države, živih i mrtvih, sveštenika i laika, koncila i običnih hrišćana. »Luterove zablude pružaju dovoljno razloga«, izjavio je, da se opravda spaljivanje »stotine hiljada jeretika«.
Na kraju izlaganja pokušao je da pripadnike reformisane vere izloži preziru: »Šta su svi ti luterani? Gomila drskih nastavnika, pokvarenih sveštenika, raskalašnih monaha, neupućenih pravnika, propalih plemića, zajedno s običnim narodom koga su zaveli i izopačili. Koliko je katolička stranka nadmoćnija nad njima i brojčano, i po sposobnostima i snazi! Jednodušno izglasan dekret ovog veličanstvenog skupa prosvetliće jednostavne, opomenuti drske, opredeliti kolebljive i dati snagu slabima.« (D’Aubigné, b. 7, ch. 3)
Takvim oružjem u svim vekovima bili su napadani branitelji istine. Isti dokazi se i sada upotrebljavaju protiv onih koji se usuđuju da objave, suprotno udomaćenim zabludama, jednostavna i neposredna učenja Božje Reči. »Ko su ti učitelji novih nauka?« – uzvikuju oni koji žele popularnu religiju. »Oni su neobrazovani, malobrojni, pripadnici siromašnog sloja, a ipak tvrde da imaju istinu i da pripadaju Božjem izabranom narodu! Oni su neznalice i zavedeni. Koliko je po broju i uticaju nadmoćnija naša Crkva! Koliko velikih i obrazovanih ljudi ima među nama! Koliko je više moći na našoj strani!« To su dokazi koji imaju snažan uticaj na svet; ali ništa nisu uverljiviji danas nego u dane reformatora.
Reformacija se nije, kao što mnogi smatraju, završila sa Luterom. Ona je morala da se nastavi sve do kraja istorije ovoga sveta. Luter je morao da obavi veliko delo, da i druge obasja svetlošću koja je po Božjem odobrenju rasvetlila njegov put; međutim, ni on nije dobio celokupnu svetlost koja je bila namenjena svetu. Od njegovog vremena sve do sada, nova svetlost je neprestano blistala sa stranica Svetoga pisma, nove istine su se neprestano otkrivale ljudima.
Legatov govor je ostavio snažan utisak na Sabor. Nije bilo Lutera da jasnim i uverljivim istinama Božje Reči porazi papskog viteza. Niko nije ni pokušao da ustane i brani reformatora. Došla je do izražaja jedino opšta saglasnost da se osuda ne izrekne samo njemu i njegoj nauci, već i da se, ukoliko bude moguće, potpuno iskoreni jeres. Rimu je bila pružena najpovoljnija mogućnost da odbrani svoje delo. Sve što je mogao da kaže u svoju odbranu, bilo je rečeno. Međutim, ova prividna pobeda bila je znak poraza. Od tada će se razlika između istine i zablude videti sve jasnije, što se otvorenije budu svrstavale na bojnom polju jedna protiv druge. Nikada više Rim neće stajati tako čvrsto kao tada!
Iako većina članova Sabor ne bi oklevala da Lutera prepusti osveti Rima, mnogi među njima uvideli su i osudili postojeću pokvarenost u Crkvi, i želeli da suzbiju zloupotrebe koje je nemački narod podnosio kao posledicu izopačenosti i lakomstva hijerarhije. Legat je papsku upravu predstavio u najlepšoj svetlosti. Tog trenutka Gospod je pokrenuo jednog člana Sabora da verno opiše posledice papske tiranije. Vojvoda Georg od Saksonije s plemenitom odlučnošću ustao je na ovom kneževskom skupu i poraznom tačnošću naveo papske prevare i bezakonja, i njihove strašne posledice. Na kraju je rekao:
»Ovo su samo neke od zlouporeba koje glasno viču protiv Rima. Odbacio je svaki stid i sram i njegov jedini cilj je… novac, novac, novac… tako da propovednici koji bi morali propovedati istinu ne izgovaraju ništa osim laži, i ne samo da ih podnose, već i nagrađuju, jer što je veća njihova laž, to je veći i njihov dobitak. Upravo iz tog zagađenog izvora i teku takve zagađene vode. Razvrat pruža svoju ruku da se rukuje s lakomstvom. … Nažalost, upravo sablazni koje izazivaju sveštenici mnoge jadne duše teraju u večnu propast. Mora se izvršiti opšta reforma!« (Isto, b. 7, ch. 4)
Ni sam Luter ne bi mogao snažnije da optuži papske zloupotrebe; a činjenica da je govornik bio odlučni reformatorov neprijatelj, dala je još veći uticaj njegovim rečima.
Da su oči okupljenih mogle biti otvorene, oni bi ugledali Božje anđele u svojoj sredini, kako zracima svetlosti razgone tamu zabluda i otvaraju ljudski um i srce da prihvati istinu. Upravo je moć Boga istine i mudrosti nadvladala čak i neprijatelje reformacije i tako pripremila put za veliko delo koje je trebalo obaviti. Martin Luter nije bio prisutan, ali glas Nekoga koji je veći od Lutera odjeknuo je na tom skupu.
Sabor je odmah odredio komisiju koja će pripremiti listu papskih nameta, koji su tako teško opterećivali nemački narod. Ova lista, koja je sadržala sto i jednu pojedinost, bila je predstavljena caru sa zahtevom da odmah preduzme neophodne mere za sprečavanje tih zloupotreba. Potpisnici zahteva su izjavili: »Kakvog li gubitka hrišćanskih duša, kakvih li pljački, kakvih li iznuda, zahvaljujući sablaznima kojima je okružena duhovna glava hrišćanstva! Naša je dužnost da sprečimo propast i sramotu našeg naroda. Iz tog razloga ponizno, ali najodlučnije zahtevamo od vas da naredite hitnu opštu reformu i sprovedete njeno ostvarenje.« (Isto, b. 7, ch. 4)
Sabor je zatim zahtevao da se reformator pojavi pred okupljenima. Ne hajući za Aleanderova preklinjanja, proteste i pretnje, car se na kraju složio i Luter je bio pozvan da dođe pred Sabor. Zajedno s pozivom bila je izdata i propusnica, koja je garantovala njegov povratak na sigurno mesto. I jedno i drugo je poslano u Vitenberg po glasniku koji je bio zadužen da ga dovede u Vorms.
Luterovi prijatelji su se uplašili i uznemirili. Znajući neprijateljstvo i predrasude koje su postojale protiv njega, plašili su se da ni propusnica neće biti poštovana, pa su ga preklinjali da ne dovodi u opasnost svoj život. On je odgovorio: »Papisti ne žele moj dolazak u Vorms, već moju osudu i smrt. Ali, to ništa ne znači. Nemojte se moliti za mene, već za Božju Reč… Hristos će mi dati svoga Duha da savladam te sluge zablude. Ja sam ih prezirao za života, a pobediću ih svojom smrću. Oni se sada u Vormsu marljivo pripremaju da me nateraju da se odreknem svojih doktrina, a evo kako će izgledati moje poricanje: ranije sam govorio da je papa Hristov zamenik; sada tvrdim da je neprijatelj našega Gospoda, da je đavolov apostol.« (Isto, b. 7, ch. 6)
Luter nije morao da krene sam na ovo opasno putovanje. Osim carevog poslanika, njegova tri najodanija prijatelja odlučila su da ga prate. Melanhton je iskreno želeo da im se pridruži. Njegovo srce bilo je povezano sa Luterovim, i želeo je da ga prati, ako bude potrebno, i u tamnicu i u smrt. Međutim, njegove molbe bile su odbijene. Ako Luter bude ubijen, sve nade reformacije usredsredile bi se u ovom njegovom mladom saradniku. Reformator je rekao kada se opraštao sa Melanhtonom: »Ako se ne budem vratio, ako me moji neprijatelji budu ubili, nastavi da propovedaš, i ostani čvrst u istini. Radi umesto mene… Ako ti budeš preživeo, moja smrt neće biti važna.« (Isto, b. 7, ch. 7) Studenti i građani koji su se okupili da isprate Lutera, bili su duboko potreseni. Mnoštvo ljudi, čija su srca bila dirnuta jevanđeljem, pozdravljalo ga je sa suzama u očima. Tako su reformator i njegovi pratioci krenuli iz Vitenberga.
Na putu su se osvedočili da su narod mučile mračne slutnje. U nekim gradovima nisu im ukazivane nikakve počasti. Kada su se zaustavili da prenoće, prijateljski raspoloženi sveštenik izrazio je svoja strahovanja tako što je Luteru pokazao sliku jednog italijanskog reformatora koji je mučenički završio svoj život. Sledećeg dana saznali su da su Luterovi spisi osuđeni u Vormsu. Carevi glasnici objavljivali su njegov dekret i pozivali narod da vlastima preda zabranjene spise. Luterov pratilac, plašeći se za Luterovu sigurnost na Saboru, misleći da je njegova odlučnost već pokolebana, upitao ga je da li želi da nastavi put. Luter je odgovorio: »Iako sam u svakom gradu stavljen pod interdikt, ići ću dalje!« (Isto, b. 7, ch. 7)
Luter je u Erfurtu primljen s počastima. Okružen zadivljenim mnoštvom, prolazio je ulicama kojima se tako često kretao sa svojom prosjačkom torbom. Posetio je svoju manastirsku ćeliju i tu razmišljao o borbama koje je vodio da bi svetlost, koja je sada obasjala Nemačku, zasijala u njegovoj duši. Pozvali su ga da propoveda. To mu je bilo zabranjeno, ali mu je pratilac ipak dozvolio i monah koji je nekada bio proglašen za manastirskog slugu, stupio je na propovedaonicu.
Okupljenom mnoštvu govorio je na osnovu Hristovih reči: »Mir vam!« Rekao je: »Filofozi, doktori i pisci pokušavali su da nauče ljude kako da steknu večni život i u tome nisu imali uspeha. Želim ovo da vam kažem: …Bog je jednog Čoveka podigao iz mrtvih, Gospoda Isusa Hrista, da bi uništio smrt, iskorenio greh i zatvorio vrata pakla. To je delo spasenja… Hristos je pobedio! To je radosna vest, i mi smo spaseni ne svojim nego Njegovim delom… Naš Gospod Isus Hristos je rekao: ‘Mir vam, pogledajte ruke moje’, a to je trebalo da znači: Gledaj, čoveče, Ja, i samo Ja uklonio sam tvoje grehe, Ja sam te otkupio; i sada imaš mir, govori Gospod!«
Nastavio je objašnjavajući da se istinska vera iskazuje u posvećenom životu. »Pošto nas je Bog spasao, neka Mu naša dela budu ugodna. Da li si bogat? Neka se tvoja dobra upotrebe za potrebe siromašnih. Da li si siromašan? Neka tvoja služba bude ugodna bogatima. Ako je tvoj rad donosi koristi samo tebi, onda je i služba koju navodno obavljaš za Boga lažna.« (Isto, b.7, ch. 7)
Ljudi su ga bez daha slušali. Hleb života lomio se za ove izgladnele duše. Hristos je pred njima bio uzdignut iznad papa, legata, careva i kraljeva. Luter nije spominjao svoj opasni položaj. Nije ni pokušavao da pažnju privuče na sebe ili da izazove saosećanje. Razmišljajući o Hristu sebe je potpuno izgubio iz vida. Sakrio se iza Čoveka sa Golgote, trudeći se da Isusa jedino predstavi kao Otkupitelja grešnika.
Nastavljajući put, reformator je u svim mestima pobuđivao veliko interesovanje. Željno mnoštvo tiskalo se oko njega, a prijateljski glasovi upozoravali su ga na namere papista. Neki su govorili: »Spaliće vas! Pretvoriće vaše telo u pepeo, kao što su to učinili s Janom Husom.« Luter je odgovorio: »Kada bi raspalili vatru celim putem od Vormsa do Vitenberga, i kada bi se njeni plamenovi uzdizali do neba, pošao bih kroz njih u ime Gospodnje; pojavio bih se pred njima, ušao bih u usta toj nemani i polomio njene zube, ispovedajući ime Gospoda Isusa Hrista.« (Isto, b. 7, ch. 7)
Vest o njegovom približavanju Vormsu izazvala je veliku uznemirenost. Njegovi prijatelju drhtali su nad njegovom sigurnošću; njegovi neprijatelji uplašili su se za uspeh svoje strane. Uložili su velike napore da ga odvrate da uđe u grad. Na podsticaj papista dobio je savet da se povuče u zamak jednog prijatelja viteza, u kome će, tako je bilo rečeno, sve teškoće biti razrešene na miran način. Prijatelji su pokušavali da ga uplaše opisujući mu opasnosti kojima će biti izložen. Svi ti napori su bili uzaludni. Luter je, i dalje nepokoleban, izjavio: »Čak i kada bi u Vormsu bilo toliko đavola kao crepova na krovovima kuća, ipak bih ušao u grad!« (Isto, b. 7, ch. 7)
Prilikom ulaska u Vorms, nepregledno mnoštvo okupilo se kod gradskih vrata da ga pozdravi. Takvo mnoštvo nije se okupilo da pozdravi ni samoga cara. Uzbuđenje je bilo veliko, a iz mnoštva neki prodoran i plačan glas zapevao je pogrebnu pesmu da podseti Lutera na sudbinu koja ga očekuje. »Bog će biti moja odbrana«, rekao je on, dok je izlazio iz svoje kočije.
Papine pristalice nisu verovale da će se Luter stvarno usuditi da uđe u Vorms, i zato ih je njegov dolazak zaprepastio. Car je odmah sazvao svoje savetnike da razmotre kako se dalje moraju ponašati. Jedan biskup, vatreni papski pristalica, izjavio je: »Dugo smo već razmatrali ovo pitanje. Neka se vaše imperatorsko veličanstvo odmah oslobodi toga čoveka. Zar nije Sigismund naredio da Jan Hus bude spaljen? Mi nismo obavezni da dajemo propusnicu nekom jeretiku niti da je poštujemo!« »O, ne« – odgovorio je car. »mi moramo održati svoje obećanje!« (Isto, b. 7, ch. Odlučeno je da reformator mora biti saslušan.
Ceo grad bio je željan da vidi tog neobičnog čoveka i povorka posetilaca uskoro je krenula kroz njegov stan. Luter koji se jedva oporavio od svoje nedavne bolesti, bio je umoran od puta, koji je trajao skoro pune dve sedmice; morao je da se pripremi za sutrašnje sudbonosne događaje, i zato mu je bilo neophodno da se u tišini odmori. Međutim, želja ljudi da ga vide bila je tako velika, da je mogao da iskoristi samo nekoliko sati odmora, a onda su se plemići, vitezovi, sveštenici i građani počeli okupljati oko njega. Među njima je bilo i plemića koji su smelo zahtevali od cara da podrži reformu, ukidanje crkvenih zloupotreba, i koji su se, kako se Luter kasnije izrazio, »svi oslobodili uz pomoć moga jevanđelja« (Martyn, p. 393). Neprijatelji, kao i prijatelji, dolazili su da vide neustrašivog monaha, ali on ih je primao s nepokolebljivim spokojstvom, odgovarajući svima dostojanstveno i mudro. Njegovo držanje bilo je odlučno i hrabro. Njegovo bledo, mršavo lice, obeleženo tragovima napora i bolesti, imalo je ljubazan, čak i radostan izraz. Svečanost i duboka ozbiljnost njegovih reči imala je snagu kojoj se čak ni njegovi neprijatelji nisu mogli odupreti. I prijatelji i neprijatelji bili su zadivljeni. Neki su bili uvereni da ga prožima božanski uticaj; drugi su izjavljivali, kao i fariseji kada su hteli da prikažu Hrista: »Đavo je u njemu!«
Luter je sutradan bio pozvan da prisustvuje sednici Sabora. Jedan carev službenik bio je određen da ga doprati do dvorane za prijeme, ali mu je to uspelo tek posle velikih teškoća. Sve ulice bile su zakrčene ljudima željnim da vide monaha koji se usudio da ustane protiv papinog autoriteta.
Dok se spremao da stupi pred sudije, jedan stari vojskovođa, heroj iz mnogih bitaka, ljubazno mu je rekao: »Jadni monaše, jadni monaše, ti ćeš sada morati da se držiš mnogo dostojnije nego što smo se ja ili bilo koji zapovednik držali i u najkrvavijoj od naših bitaka. Ali, ako je tvoja bitka pravedna, i ako si siguran u to, idi napred u Božje ime, i ničega se ne boj. Bog te neće ostaviti!« (D’Aubigné, b. 7, ch.
Konačno, Luter je izašao pred Sabor. Car je sedeo na prestolu. Bio je okružen najuglednijim ličnostima u carstvu. Nijedan čovek nikada se nije pojavio pred tako veličanstvenim skupom kao što je bio ovaj pred kojim je Martin Luter morao da odgovara za svoju veru. »Već i samo ovo pojavljivanje bilo je značajna pobeda nad papstvom. Papa je osudio ovog čoveka, a on je sada stajao pred sudom koji se, samim tim činom, postavio iznad pape. Papa ga je stavio pod prokletstvo, i time ga odvojio od sveukupnog ljudskog društva; a on je bio pozvan rečima punim poštovanja i primljen na najsjajnijem skupu na svetu. Papa ga je osudio na trajno ćutanje, a on se upravo spremao da progovori pred hiljadama pažljivih slušalaca okupljenih i iz najudaljenjih hrišćanskih krajeva. Luter je tako postao sredstvo preko koga su izvedene odlučujuće promene. Rim je polako silazio sa svoga prestola, a upravo je glas ovog monaha doprineo ovoj izmeni.« (Isto, b. 7, ch.
U prisutnosti ovako moćnog plemićkog sabora reformator skromnoga porekla osećao se zbunjen i nesiguran. Neki kneževi, zapažajući njegova osećanja, pristupili su mu i jedan od njih je prošaputao: »Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a ne mogu nauditi duši!« Drugi je dodao: »I pred velikaše i careve vodiće vas mene radi, za svedočanstvo njima i neznabošcima… ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati!« (Matej 10,18-20) Tako su velikani ovoga sveta upotrebili Hristove reči da bi u času iskušenja ojačali Njegovog slugu.
Lutera su doveli na mesto koje se nalazilo neposredno ispred carevog prestola. Duboka tišina zavladala je u prepunoj dvorani. Tada je ustao neki carski službenik, koji je pokazujući zbirku Luterovih spisa, zahtevao da reformator odgovori na dva pitanja – Da li spise priznaje za svoje, i da li je voljan da opozove mišljenja koja je u njima izrazio. Kada su pročitali naslove knjiga, Luter je odgovorio na prvo pitanje i priznao da su knjige njegove. Onda je nastavio: »Što se tiče drugog pitanja, pošto se ono odnosi na veru i spasenje duša, a uzimajući u obzir da je povezano s Božjom Rečju, koja je najveće i najdragocenije blago i na Nebu i na Zemlji, mislim da bih postupio nerazumno kada bih odgovorio bez razmišljanja. Možda bih potvrdio manje nego što okolnosti zahtevaju, ili više nego što istina traži, i tako bih zgrešio protiv ove Hristove izreke: ‘A ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred ocem svojim koji je na nebesima!’ (Matej 10,33) Upravo zato, u punoj poniznosti, molim vaše imperatorsko veličanstvo, da mi da vremena tako da mogu odgovoriti ne vređajući Božju Reč!’« (D’Aubigné, b. 7, ch.
Luter je mudro postupio, kada je postavio taj zahtev. Njegov čin uverio je skup da ne deluje iz strasti ili iz trenutnih pobuda. Takvu smirenost i samosavlađivanje niko nije očekivao od čoveka poznatog po smelosti i nepopustljivosti, pa je i to doprinelo njegovoj snazi i osposobilo ga da kasnije mudro, odlučno, razumno i dostojanstveno odgovara i tako iznenadi i razočara svoje protivnike i ujedno izrekne ukor njihovoj drskosti i oholosti.
Sledećega dana trebalo je da izađe pred Sabor i da konačni odgovor. Njegovo srce za trenutak je klonulo, dok je mislio o silama koje su se ujedinile protiv istine. Njegova vera je klonula, obuzeo ga je strah, zadrhtao je, užas ga je savladao. Opasnosti su se umnožavale pred njim, neprijatelji su bili pred pobedom, a sile tame pred trijumfom. Oblaci su se nagomilavali i pretili da ga odvoje od Boga. Čeznuo je za sigurnošću da će Gospod nad vojskama biti s njim. U muci svoje duše bacio se licem na zemlju i kriknuo slomljena srca, upućujući očajnički vapaj koji niko osim Boga nije mogao potpuno razumeti.
Molio se: »O, svemoćni i večni Bože, kako je strašan ovaj svet! Gle, otvorio je svoja usta da me proguta, a ja imam tako malo poverenja u Tebe… Ako se moram osloniti samo na silu ovoga sveta, onda je sve izgubljeno… Moj poslednji čas je došao, moja osuda je izrečena… O, Bože, Ti mi pomozi protiv sve mudrosti ovoga sveta. Učini to… Ti sam… jer to nije moje, već Tvoje delo. Ja ovde nemam ništa, ništa za što bih se morao boriti s velikanima ovoga sveta… Ali, ovo delo je Tvoje…. to je pravedno i večno delo. O, Gospode, pomozi mi! Verni i nepromenljivi Bože, ja se ne uzdam u čoveka… Sve što dolazi od čoveka je nesigurno, sve što dolazi od čoveka propada… Ti si me izabrao za ovo delo… Stani na moju stranu, Tvoga voljenoga Sina Isusa Hrista radi, jer je On moja odbrana, moj štit, i moj tvrdi grad!« (Isto, b. 7, ch.
Premudro Proviđenje dozvolilo je da Luter prepozna opasnosti koje mu prete, da se ne bi oslonio na svoju snagu, da ne bi nesmotreno srljao u bitku. Međutim, nije se užasavao ličnih patnji, nije strahovao pred mukama ili smrću, nije bežao od svega što mu je neposredno pretilo. Našao se u krizi i osećao je svoju nedoraslost da se suoči s njom. Svojim slabostima mogao je da ugrozi delo istine. Nije se borio s Bogom radi svoje sigurnosti, već radi pobede jevanđelja! Kao Jakovljev, u noćnoj borbi na usamljenom potoku, bio je i njegov strah i sukob u njegovoj duši! I kao Izrailj, i on je pobedio s Bogom. U svojoj krajnjoj bespomoćnosti, svojom verom povezao se sa Hristom, moćnim Izbaviteljem. Ojačao se obećanjem da se sam neće pojaviti pred Saborom. Mir se vratio u njegovu dušu, i radovao se što će dobiti priliku da Božju Reč uzdigne pred vladarima naroda.
Oslonivši se na Boga, Luter je počeo da se priprema za bitku koja ga je očekivala. Razmatrao je odgovore koje će dati, pretraživao je delove svojih spisa, nalazio u Svetom pismu odgovarajuće dokaze kojima će podupreti svoja gledišta. A onda, položivši levu ruku na Sveto pismo, koje je bilo otvoreno pred njim, podigao je desnu ruku i zavetovao se da »ostane veran jevanđelju, i otvoreno prizna svoju veru, čak i ako svoje svedočanstvo bude morao da zapečati krvlju«. (Isto, b. 7, ch.
Kada je ponovo bio izveden pred Sabor, njegovo lice nije pokazivalo tragove straha ili zbunjenosti. Spokojan i miran, ali veličanstveno hrabar i otmen, uspravio se kao Božji svedok pred velikašima ovoga sveta. Carski službenik opet je zahtevao da se izjasni hoće li povući svoju nauku. Luter je odgovorio smirenim i poniznim glasom, bez oštrine ili vatrenosti. Njegovo držanje bilo je skromno i puno poštovanja; ali otkrivalo je sigurnost i oduševljenje što je iznenadilo okupljene.
»Uzvišeni care, svetli knezovi, milostiva gospodo«, rekao je Luter. »Izlazim pred vas danas u skladu s naredbom koja mi je juče data, i pozivajući se na Božju milost molim vaše veličanstvo i vaša slavna visočanstva da milostivo saslušate odbranu dela koje smatram pravednim i istinitim. Ukoliko, iz neznanja, budem prekršio dvorske običaje i pravila, molim vas da mi oprostite; pošto nisam odrastao u palatama kraljeva, već u samoći manastira.« (Isto, b. 7, ch.
Zatim je izjavio, prelazeći na pitanje, da sva njegova objavljena dela nemaju isti karakter. U nekima je raspravljao o veri i dobrim delima, pa su ih čak i njegovi neprijatelji ocenili ne samo kao bezazlena, već i kao korisna. Odbaciti ta dela značilo bi osuditi istine koje sve strane priznaju. Druga grupa sastoji se od spisa koji razobličavaju pokvarenost i zoupotrebe koje čini papstvo. Odreći se tih dela značilo bi ojačati tiraniju Rima i širom otvoriti vrata mnogim i velikim bezakonjima. U trećoj grupi svojih spisa ustao je protiv pojedinaca, koji su branili postojeća zla. Što se tiče tih knjiga, dobrovoljno je priznao da je, možda, bio oštriji nego što je trebalo. Nikada nije tvrdio da je nepogrešiv, ali ni tih knjiga se nije mogao odreći, jer bi tako ohrabrio neprijatelje istine, koji bi iskoristili priliku da još surovije napadaju Božji narod.
Zatim je nastavio: »Ali, ja sam ipak samo čovek, pa ću se braniti na isti način na koji se branio Hristos: ‘Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo!’ (Jovan 18,23)… Preklinjem vas Božjom milošću, presvetli care, i vas, uzvišeni kneževi, i vas ljude svih položaja, da mi pomoću spisa proroka i apostola dokažete da sam pogrešio. Čim se u to budem uverio, povući ću svaku grešku, i biću prvi koji će uhvatiti moje knjige i baciti ih u vatru!«
»Ono što sam upravo rekao, nadam se, jasno pokazuje da sam pažljivo odmerio i razmotrio opasnosti kojima se izlažem; ali, daleko od toga da me obeshrabruje, već raduje činjenica što vidim da je jevanđelje danas, kao i u pređašnja vremena, uzrok nevolja i razmirica. To je karakter, to je sudbina Božje Reči. Sam Isus Hristos je rekao: ‘Jer nisam došao da donesem mir na zemlju, nego mač!’ Bog je veličanstven i strašan u svojim savetima; pazite da, pokušavajući da suzbijete razmirice, ne počnete progoniti svetu Božju Reč, i tako navučete na sebe zastrašujući poplavu nepremostivih opasnosti, sadašnjih propasti i večnih pustošenja… Mogao bih navesti mnoge primere iz Božje Reči. Mogao bih govoriti o faraonu, vavilonskim vladarima, i onima u Izrailju, čiji napori nikada više nisu doprinosili njihovoj propasti nego u trenutku kada su pokušavali da savetima, naizgled vrlo mudrim, ojačaju svoju vlast. ‘Bog je uklanjao planine, a oni to nisu znali!’« (Isto, b. 7, ch.
Luter je govorio nemački, a onda su ga zamolili da iste reči ponovi na latinskom. Iako iscrpljen pređašnjim naporima, pristao je da ponovi ceo govor, istom jasnoćom i snagom kao i prvi put. Božje proviđenje je tako odredilo. Misli mnogih knezova bile su tako zaslepljene zabludama i sujeverjem da odmah nisu shvatili snagu Luterovog dokazivanja, ali ponavljanje im je omogućilo da jasno razumeju objavljene činjenice.
Oni koji su tvrdoglavo zatvarali svoje oči pred svetlošću i odlučivali da ne žele da budu osvedočeni istinom, razgnevila je snaga Luterovih reči. Kada je on završio svoje izlaganje, predstavnik Sabora gnevno je primetio: »Vi niste odgovorili na pitanje koje vam je postavljeno… Od vas se traži da date jasan i precizan odgovor… Hoćete li se ili nećete odreći?«
Reformator je odgovorio: »Pošto vaše veličanstvo i vaša visočanstva zahtevaju od mene jasan, jednostavan i precizan odgovor, daću vam ga i on će glasiti: Ja ne mogu pokoriti svoju veru ni papi ni saborima, jer je jasno kao dan da su često grešili ili se suprotili jedni drugima. Ukoliko, prema tome, ne budem osvedočen dokazima iz Pisma ili vrlo jasnim razlozima, ukoliko ne budem uveren uz pomoć tekstova koje sam naveo, i ukoliko na taj način moja savest ne bude vezana Božjom Rečju, ja se ne mogu i ja se neću odreći, jer nije sigurno za hrišćanina da govori protivno svojoj savesti. Ovde stojim, i ne mogu drukčije činiti, tako mi Bog pomogao! Amin!« (Isto, b. 7, ch.
Tako je ovaj pravedni čovek ostao na sigurnom temelju Božje Reči. Nebeska svetlost obasjavala je njegovo lice. Veličina i neporočnost njegovog karaktera, njegov duševni mir i njegova radost u srcu, sve to pokazalo se svima, dok je svedočio protiv sile zablude i o nadmoćnosti one vere koja je pobedila svet.
Ceo Sabor je za trenutak zanemeo od iznenađenja. Kada je prvi put odgovarao, Luter je govorio tihim glasom, iskazao poštovanje, držao se skoro pokorno. Papisti su takvo držanje smatrali znakom da je hrabrost počela da ga napušta. Njegov zahtev za odlaganje rasprave, protumačili su kao uvod u odricanje. Sam Karlo, posmatrajući, zapažajući, poluprezrivo, monahovo izmučeno telo, njegovu običnu odeću, ali i jednostavnost njegovog izlaganja, poluoprezno je primetio: »Ovaj monah od mene nikada neće stvoriti jeretika!« Hrabrost i čvrstina koje je sada pokazivao, kao i snaga i jasnoća njegovog izlaganja, pripadnike svih strana duboko su iznenadile. Car, dirnut do divljenja, uzviknuo je: »Ovaj monah raspolaže neustrašivim srcem i nepokolebljivom hrabrošću!« Mnogi nemački kneževi ponosno su i radosno gledali ovog predstavnika svoga naroda.
Sledbenici Rima bili su poraženi, njihova strana je predstavljena u najnepovoljnijoj svetlosti. Pokušali su zato da sačuvaju svoju moć, ne pozivajući se na Pismo, već pribegavajući pretnjama, tom uobičajenom argumentu Rima. Predstavnik Sabora je izjavio: »Ako se ne budete odrekli, car i države u našoj imperiji dogovoriće se kakav stav treba da zauzmu prema jednom nepopravljivom jeretiku!«
Luterovi prijatelji, koji su s velikom radošću saslušali njegovu plemenitu odbranu, zadrhtali su na te reči, ali reformator je mirno rekao: »Neka Bog bude moj Pomoćnik, jer ja ništa ne mogu da poreknem!« (Isto, b. 7, ch.
Bilo mu je naloženo da se povuče iz dvorane, dok knezovi budu većali. Svi su osećali da je nastupio krizni trenutak. Luterovo uporno odbijanje da se pokori, moglo je da utiče na tok istorije Crkve u budućim vekovima. Zato su odlučili da mu pruže još jednu priliku da se odrekne svojih pogleda. Poslednji put izveden je pred Sabor. Ponovo je bilo postavljeno isto pitanje, hoće li se odreći svoje nauke. On je odgovorio: »Nemam nikakav drugi odgovor osim onoga koji sam već dao!« Bilo je očigledno da ga ne mogu navesti, ni obećanjima ni pretnjama, da se pokori zahtevima Rima.
Papske starešine bile su ozlojeđene što je njihovu moć, pred kojom su drhtali i kraljevi i plemići, jedan skromni monah na takav način izložio preziru, želeli su da ga muče do smrti i da mu tako pruže priliku da oseti njihov gnev. Luter se svima obraćao s hrišćanskim dostojanstvom i smirenošću, iako je osećao da mu preti opasnost. Njegove reči nisu isticale ni ponos ni uzbuđenje, u njima nije bilo ni traga od pokušaja da događaji budu pogrešno predstavljeni. Izgubio je iz vida sebe, zaboravio je velike ljude koji su ga okružavali; osećao je da se nalazi u prisutnosti Onoga koji je beskrajno viši od pape, prelata, kraljeva i careva. Hristos je progovorio preko Luterovog svedočenja, tako snažno i uzvišeno da su i prijatelji i neprijatelji bili ispunjeni strahopoštovanjem i divljenjem. Božji Duh bio je prisutan na tom Saboru i uticao je na srca poglavara u carstvu. Mnogi knezovi smelo su priznali pravednost Luterovih pogleda. Mnogi su se osvedočili u istinu, iako su kod nekih ti utisci kratko trajali. Postojala je i treća grupa ljudi koji u to vreme nisu javno iznosili svoja uverenja, ali su kasnije, pošto su i sami proučili Bibliju, počeli neustrašivo da podržavaju reformaciju.
Izborni knez Fridrih sa strahom je očekivao Luterov izlazak pred Sabor i sa dubokim uzbuđenjem saslušao je njegov govor. Radosno i ponosno pratio je reformatorovu hrabrost, čvrstinu i samosavlađivanje i odlučio da ga još odlučnije brani. Upoređivao je sukobljene strane, shvatio je da se mudrost papa, kraljeva i prelata nije mogla održati pred silom itine. Papstvo je doživelo poraz čije će se posledice osećati među svim narodima i u sve vekove.
Kada je papin legat razumeo uticaj Luterovog govora, uplašio se, više nego ikada, za sigurnost rimske vlasti, i odlučio da se posluži svim sredstvima koje mu stoje na raspolaganju da uništi reformatora. Upotrebivši svu svoju govorničku i diplomatsku veštinu, kojima se tako izrazito odlikovao, objasnio je mladom caru koliko bi nerazumno i opasno bilo da zbog nekog nevažnog monaha, žrtvuje prijateljstvo i podršku moćne rimske stolice.
Njegove reči nisu ostale bez uticaja. Dan posle Luterovog odgovora, Karlo je naredio da na Saboru bude objavljena njegova odluka o nastavljanju politike njegovih prethodnika, politike podržavanja i zaštite rimske religije. Pošto je Luter odbio da se odrekne svojih zabluda, biće primenjene najodlučnije mere protiv njega i jeresi koje širi. »Jedan usamljeni monah, zaveden svojom ludošću, ustao je protiv hrišćanske vere. Da bih zaustavio tu bezbožnost žrtvovaću svoja kraljevstva, svoje blago, svoje prijatelje, svoje telo, svoju krv, svoju dušu i svoj život. Spremam se da otpustim avgustinca Lutera, i da mu zabranim da izaziva i najmanji nered među ljudima; zatim ću ustati protiv njega i svih njegovih pristalica kao tvrdokornih jeretika isključenjem iz Crkve, prokletstvom i svim sredstvima da ih uništim. Pozivam podanike svih svojih država da se ponašaju kao verni hrišćani.« (Isto, b. 7, ch. 9) Ipak, car je objavio da se Luterova propusnica mora poštovati i da mu se mora dozvoliti da sigurno stigne do svog doma pre nego što budu preduzete mere protiv njega.
Među članovima Sabora sada su počela da se šire dva međusobno suprotna mišljenja. Papinski poslanici i predstavnici ponovo su zahtevali da se Luterova propusnica ne poštuje. Govorili su: »Rajna treba da primi njegov pepeo, kao što je primila pepeo Jana Husa pre stotinu godina.« (Isto, b. 7, ch. 9) Međutim, nemački knezovi, iako su i sami bili papine pristalice i zakleti Luterovi neprijatelji, protestovali su protiv takvog kršenja javno zadate reči kao mrlje na nacionalnoj časti. Ukazivali su na nesreće koje su pratile Husovu smrt i izjavili da se ne usuđuju da prizivaju na Nemačku i na glavu svoga mladog cara ponavljanje tih strašnih zala.
Sam Karlo je, odgovarajući na te podle zahteve, rekao: »Kada bi čast i vera bili prognani iz celoga sveta, morali bi naći utočište u srcima knezova!« (Isto, b. 7, ch. 9) Ipak su ga najogorčeniji Luterovi papinski neprijatelji i dalje nagovarali da prema reformatoru postupi onako kako je Sigismund postupio prema Husu – da ga prepusti na milost i nemilost Crkvi; ali setivši se prizora kada je Hus na javnom skupu pokazao svoje lance i podsetio monarha na prekršenu časnu reč, Karlo V je izjavio: »Ne volim da crvenim kao Sigismund!« (Lenfant, vol 1, p. 422)
Međutim, Karlo je hotimično odbacio istine koje je Luter objavio. »Čvrsto sam odlučio da sledim primer svojih predaka«, pisao je monarh. (D’Aubigné, b. 7, ch. 9) Odlučio je da ne skrene sa staze običaja, čak ni da pođe putem istine i pravde. Pošto su to njegovi očevi činili, i on će podržavati papstvo, sa svom njegovom okrutnošću i pokvarenošću. Tako je odredio svoj položaj, odbijajući da prihvati svetlost napredniju od one koju su primili njegovi preci ili da izvrši ijednu dužnost koju oni nisu izvršavali.
I danas ima mnogo ljudi koji se na sličan način pridržavaju običaja i tradicije svojih otaca. Kada im Gospod pošalje dodatnu svetlost, odbijaju da je prihvate. Samo zbog toga što nije bila otkrivena njihovim ocima, ni oni je ne žele. Mi se ne nalazimo u istom položaju u kome su bili naši očevi, prema tome, ni naše dužnosti i odgovornosti nisu iste kao njihove. Mi nećemo biti ugodni Bogu, ako gledamo na primer svojih otaca da bismo odredili svoju dužnost prema Bogu, umesto da sami pretražujemo Reč istine. Naša odgovornost je veća od odgovornosti naših predaka. Mi smo odgovorni za svetlost koju su oni primili, i koja nam je bila predata u nasleđe, ali smo odgovorni i za novu svetlost, koja nas sada obasjava iz Božje Reči.
Hristos je rekao o nevernim Jevrejima: »Da nisam bio došao i govorio im, ne bi greha imali; a sada izgovora neće imati za greh svoj!« (Jovan 15,22) Ta ista božanska sila preko Lutera je progovorila caru i nemačkim knezovima. Dok je svetlost još blistala iz Božje Reči, Njegov Duh je poslednji put pozivao mnoge na tom skupu. Kao što je Pilat, mnogo stoleća pre toga, dozvolio oholosti i častoljublju da zatvore njegovo srce za Otkupitelja sveta; kao što je uplašeni Filiks zamolio vesnika istine: »Idi za sada, i kad uzimam kad, dozvaću te« (Dela 24,25), kao što je oholi Agripa priznao: »Još malo pa ćeš me nagovoriti da budem hrišćanin« (Dela 26,28), a ipak odbacio poruku Neba – tako je i Karlo V, popuštajući diktatu svetovne oholosti i politike, odlučio da odbaci videlo istine.
Glasine o zaveri protiv Lutera širile su se na sve strane, izazivale su veliko uzbuđenje po celom gradu. Reformator je stekao mnoštvo prijatelja, koji su, poznavajući verolomnu surovost Rima prema svima koji bi se usudili da obelodane njegovu pokvarenost, odlučili da on ne sme da bude žrtvovan. Stotine plemića zavetovali su se da će ga štititi. Mnogi su otvoreno osuđivali carsku objavu kao slabost i pokornost nadmoćnoj sili Rima. Na vratima kuća i na javnim mestima pojavili su se plakati, neki su osuđivali, a neki podržavali Lutera. Na jednome od njih bile su napisane samo značajne reči mudrog čoveka: »Teško tebi, zemljo, kad ti je car dete!« (Propovednik 10,16) Sveopšte oduševljavanje Luterom u celoj Nemačkoj, uverilo je cara i Savet da bi svaka nepravda prema njemu dovela u opasnost ne samo mir u carstvu već i sigurnost prestola.
Fridrih Saksonski zadržao je mudru neutralnost, pažljivo skrivajući svoja prava osećanja prema reformatoru, dok ga je istovremeno budno štitio, prateći svaki njegov pokret, ali i pokrete njegovih neprijatelja. Međutim, bilo je i mnogih koji nisu ni pokušavali da prikriju svoju naklonost prema Luteru. Posećivali su ga knezovi, grofovi, baroni i druge istaknute ličnosti, i svetovne i crkvene. Spalatin je kasnije pisao: »Mala doktorova soba nije mogla da prihvati sve posetioce koji su se pojavljivali.« (Martyn, vol. 1, p. 4o4) Ljudi su gledali u njega kao u nešto više od običnog čoveka. Čak i oni koji nisu verovali u njegovu nauku, morali su da se dive toj uzvišenoj čestitosti, koja ga je navela da se pre hrabro izloži smrti, nego da optereti svoju savest.
Mnogi su ulagali ozbiljne napore da nagovore Lutera da pristane na dogovor sa Rimom. Plemići i knezovi upozoravali su ga da će, ukoliko nastavi da svoje mišljenje suprotstavlja mišljenju Crkve i Sabora, ubrzo biti proteran iz carstva i ostati bez odbrane. Na taj poziv Luter je odgovorio: »Hristovo jevanđelje se ne može propovedati bez problema… Zašto bi me onda strah ili naslućivanje opasnosti odvojili od Gospoda i od ove božanske Reči koja jedina predstavlja istinu? Ne, radije ću se odreći svog tela, svoje krvi i svoga života!« (D’Aubigné, b. 7, ch. 10)
Ponovo su ga nagovarali da se pokori carskom sudu i da onda neće imati čega da se plaši. Ovako je odgovorio: »Slažem se iz celoga srca da car, knezovi, pa čak i najbeznačajniji hrišćani ispitaju i ocene moja dela; ali pod jednim uslovom, da uzmu Božju Reč kao svoje merilo. Čoveku ne preostaje ništa drugo nego da je sluša. Ne nudite mi nasilje nad mojom savešću, koja je vezana i prikovana uz Sveto pismo.« (Isto, b. 7, ch. 10)
Na jedan drugi poziv ovako je odgovorio: »Pristajem da se odreknem svoje propusnice. Stavljam svoju ličnost i svoj život u careve ruke, ali Božju Reč – nikada! » (Isto, b. 7, ch. 10) Izrazio je svoju spremnost da se pokori odluci opšteg Sabora, ali samo pod uslovom da od Sabora bude zahtevano da odlučuje u skladu sa Biblijom. »U onome što se odnosi na Božju Reč i na veru«, dodao je, »svaki hrišćanin je isto tako dobar sudija kao i papa, iako ga podržava makar i milion sabora.« (Martyn, vol. 1, p. 410) I prijatelji i protivnici na kraju su se uverili da su dalji napori oko pomirenja beskorisni.
Da je reformator popustio samo u jednoj tački, sotona i njegove čete odneli bi pobedu. Međutim, njegova nepokolebljiva čvrstina postala je sredstvo za oslobađanje Crkve i početak novog i boljeg doba. Uticaj ovog čoveka, koji se usudio da samostalno misli i deluje u verskim pitanjima, osećaće se u Crkvi i u svetu, ne samo u njegovo vreme, nego i u životu svih budućih naraštaja. Njegova čvrstina i vernost jačaće sve one, koji će do kraja vremena prolaziti kroz slična iskustva. Božja sila i veličanstvo uzdignuti su od tada iznad čovekovih sabora, iznad moćne sotonine sile.
Luter je ubrzo posle toga dobio nalog od cara da se vrati svojoj kući. Dobro je znao da će vrlo brzo posle toga biti proglašena i njegova osuda. Preteći oblaci nadvijali su se nad njegovim putem; ali njegovo srce, kada je odlazio iz Vormsa, bilo je puno radosti i hvale. Govorio je: »Sam đavo je čuvao papinu tvrđavu; ali je Hristos načinio u njoj široku pukotinu i sotona je bio prisiljen da prizna da je Gospod moćniji od njega.« (D’Aubigné, b. 7, ch. 11)
Luter je posle odlaska, u želji da njegova istrajnost ne bude proglašena za buntovništvo, pisao imperatoru: »Bog, koji ispituje srca, moj je Svedok da sam najiskrenije spreman da poslušam vaše veličanstvo, u časti i u sramoti, u životu i u smrti, i bez izuzetka osim Božje Reči, kojom čovek živi. U svim zbivanjima ovog sadašnjeg života, moja odanost ostaće nepokolebljiva, jer ovde nešto dobiti ili izgubiti nema uticaja na spasenje. Međutim, kada su večni interesi u pitanju, Bog ne želi da se čovek pokorava čoveku. Jer takvo pokoravanje u duhovnim pitanjima je stvarno obožavanje, koje se sme ponuditi jedino Stvoritelju.« (Isto, b. 7, ch. 11)
Na povratku iz Vormsa, Luter je dočekivan još srdačnije nego prilikom dolaska. Crkveni velikodostojnici pozdravljali su monaha isključenog iz Crkve, a građanske vlasti odavale su počasti čoveku koga je car osudio. Zahtevali su od njega da propoveda, a on, ne obazirući se na carevu zabranu, ponovo je stupio na propovedaonicu. »Nikada se nisam zavetovao da ću lancima vezati Božju Reč i to nikada neću ni činiti«, govorio je tom prilikom. (Martyn, vol. 1, p. 420)
Tek što je Luter izašao iz Vormsa, a papisti su već nagovorili cara da izda edikt protiv njega. U tom dekretu bio je optužen kao »sam sotona u obliku čoveka odeven u monašku halju« (D’Aubigné, b. 7, ch. 11) Izdata je zapovest da se odmah posle isteka važnosti propusnice preduzmu mere za sprečavanje njegovog rada. Svima je bilo zabranjeno da ga primaju na stanovanje, da mu daju hranu ili piće, ili da ga rečju ili delom, javno ili privatno, pomažu ili podržavaju. Morao je da bude uhvaćen gde god bi se našao, i da bude predat vlastima. Njegovi sledbenici trebalo je da budu zatvoreni, a njihova imovina zaplenjena. Njegovi spisi morali su biti uništeni i, konačno, svi koji bi se usudili da deluju suprotno ovom dekretu bili bi obuhvaćeni ovom osudom. Izborni saksonski knez i drugi knezovi, prijateljski naklonjeni Luteru, napustili su Vorms ubrzo posle njegovog odlaska i carev dekret dobio je pristanak državnog Sabora. Sada su papine pristalice bile radosne. Smatrale su da je sudbina reformacije zapečaćena.
Bog se ipak postarao da izbavi svoga slugu u ovom času opasnosti. Budne oči pratile su Luterovo kretanje, a jedno iskreno i plemenito srce odlučilo je da ga spase. Bilo je jasno da Rim neće biti zadovoljan ničim manjim od njegove smrti; jedino sakrivanjem mogao je da se izbavi iz lavljih kandži. Bog je udelio mudrost Fridrihu od Saksonije da stvori plan kako da sačuva reformatora. Uz pomoć iskrenih prijatelja, namera izbornog kneza je ostvarena i Luter je uspešno sakriven i od neprijatelja i od prijatelja. Na povratku u svoj dom bio je uhvaćen, odvojen od svojih pratilaca, i kroz šumu brzo odveden do dvorca Vartburg – usamljene planinske tvrđave. Lutera su uhvatili i odveli u takvoj tajnosti, da čak ni sam Fridrih dugo nije znao kuda je Luter odveden. Ovo neznanje nije bilo neplanirano, jer dokle god izborni knez ništa nije znao o Luterovom boravištu, nikome ništa nije mogao ni otkriti. Zadovoljio se time da zna da je reformator na sigurnom mestu, a to znanje mu je bilo dovoljno.
Proleće, leto i jesen su protekli, zima je došla, a Luter je i dalje bio zatvoren. Aleander i njegovi sledbenici su se radovali, jer je izgledalo da će svetlost jevanđelja uskoro biti ugašena. Ali, umesto toga, reformator je upravo punio svoju svetiljku iz zaliha istine; njena svetlost će uskoro zasjati još jačim sjajem.
U prijateljskoj sigurnosti Vartburga, Luter se neko vreme radovao svom oslobođenju iz vatre i meteža bitke. Međutim, nije dugo mogao da izdrži u tišini i povučenosti. Navikao na život ispunjen radom i oštrim sukobima, teško je podnosio nerad. Tokom tih dana usamljenosti pojavilo mu se pred očima stanje Crkve, pa je u očajanju uzviknuo: »Teško nama! U ovim poslednjim danima Njegovog gneva nema nikoga ko bi se uspravio kao zid pred Gospodom i spasao Izrailj!« (Isto, b. 9, ch. 2) Zatim se u mislima pozabavio svojim stanjem, uplašen da će biti optužen zbog malodušnosti zato što se povukao iz sukoba. Počeo je da prigovara samome sebi zbog svoje lenjosti i ugađanja sebi. Ipak, svakoga dana postizao je više nego što bi se moglo očekivati od jednog čoveka. Njegovo pero nikada nije mirovalo. Dok su se njegovi neprijatelji zavaravali da su ga ućutkali, bili su zaprepašćeni i zbunjeni opipljivim dokazima da je i dalje aktivan. Mnoštvo traktata, izašlih iz njegovog pera, kružilo je Nemačkom. Prevodeći Novi zavet na nemački jezik, obavio je najznačajniju službu za svoje sunarodnike. Sa svog stenovitog Patmosa nastavio je skoro celu godinu dana da objavljuje jevanđelje, ukorava greh i zablude svoga vremena.
Međutim, Gospod nije povukao svoga slugu iz javnog života samo zato da bi ga sačuvao od gneva njegovih neprijatelja, niti radi toga da bi mu pružio povoljnu priliku da u tišini obavi sve ove važne poslove. On je morao da postigne nešto mnogo važnije od toga. U usamljenosti i povučenosti svog planinskog utočišta, Luter je ostao bez svake zemaljske potpore i svake ljudske hvale. Tako je sačuvan od oholosti i samopouzdanja, koje tako često prate uspeh. Patnjama i poniženjima bio je pripremljen da ponovo sigurno korača vrtoglavim visinama na kojima se iznenada našao.
Kada se raduju slobodi koju im je istina donela, ljudi su skloni da uzdižu one kojima se Bog poslužio da raskinu lance zabluda i sujeverja. Sotona se trudi da ljudske misli i osećanja odvrati od Boga i da ih upravi prema ljudskim oruđima, da ih navede da hvale instrument, a da zanemare Ruku koja usmerava sva dela Proviđenja. Često se događa da verske vođe, kojima se ukazuje takva hvala i odaje takvo poštovanje, gube iz vida da su zavisni od Boga, i tako počnu da se oslanjaju na sebe. Trude se da upravljaju umom i savešću ljudi, koji su skloni da se prepuste njihovom vođstvu, umesto da se upravljaju prema Božjoj Reči. Delo reforme često je usporavao takav duh njegovih sledbenika. Upravo od te opasnosti Bog je hteo da sačuva delo reformacije. Želeo je da to delo ne ponese čovekov žig, već Božji pečat. Ljudi su svoje oči upravili prema Luteru kao tumaču istine, a on im je bio uklonjen s vidika da bi svi pogledi bili upravljeni prema Autoru istine.
Velika borba 