Kada bira ljude preko kojih će reformisati Crkvu, Bog primenjuje isti plan kojim se poslužio u vreme osnivanja Crkve, . Nebeski Učitelj ostavio je po strani velike ljude na Zemlji, ugledne i bogate, koji su navikli da dobijaju hvalu i uživaju poštovanje kao narodne vođe. Oholi i samosvesni u svojoj hvalisavoj nadmoćnosti, nikako nisu mogli da se dovoljno ponize da saosećaju sa svojim bližnjima ili da postanu saradnici skromnog Čoveka iz Nazareta. Zato je neobrazovanim, radom izmučenim galilejskim ribarima bio upućen poziv: »Hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima ljudskim!« (Matej 4,19) Ovi skromni učenici bili su spremni da uče. Što su manje bili izloženi uticaju lažnih nauka svoga vremena, to ih je Hristos mogao uspešnije poučiti i pripremiti za svoju službu. Tako je bilo i u dane velike reformacije. Vodeći reformatori bili su ljudi iz običnog naroda – od svih ljudi svoga vremena najmanje skloni da postanu oholi zbog svog položaja ili da se prepuste uticaju fanatizma ili želji sveštenika da se mešaju u svetovne poslove. Bog se služi skromnim oruđima za ostvarenje velikih rezultata. Tada se slava ne pripisuje ljudima, već Onome koji je delovao preko njih da hoće i učine kao što je Njemu ugodno.
Nekoliko sedmica posle Luterovog rođenja u brvnari saksonskog rudara, Ulrih Cvingli rodio se u kolibi pastira u Alpima. Okolina u kojoj se Cvingli kretao u detinjstvu, kao i njegovo rano obrazovanje, trebalo je da ga pripreme za njegovu misiju. Dok je rastao okružen prizorima uzvišenosti, lepote i veličanstvenog dostojanstva prirode, njegove misli su vrlo rano bile nadahnute svešću o Božjoj veličini, moći i veličanstvu. Priče o junačkim delima koja su se događala na obroncima njegovih rodnih planina raspaljivale su njegovu mladalačku maštu. Sedeći na krilu svoje pobožne bake slušao je dragocene biblijske priče koje je uspela da napabirči iz mnoštva crkvenih legendi i tradicija. Željno i s velikim zanimanjem slušao je o velikim delima patrijarha i proroka, o pastirima koji su napasali svoja stada na palestinskim brežuljcima i s kojima su anđeli razgovrali, o Detetu iz Vitlejema i Čoveku sa Golgote.
Kao i Johan Luter, tako je i Cvinglijev otac želeo da njegov sin dobije pristojno obrazovanje, pa je dečak vrlo rano morao da napusti svoju rodnu dolinu. Njegov um brzo se razvijao, pa se uskoro pojavio problem gde naći učitelje sposobne da ga poučavaju. Kada je napunio trinaest godina, našao se u Bernu, gde se nalazila tada najuglednija škola u Švajcarskoj. Međutim, tu se pojavila opasnost koja je zapretila da ugrozi sve što mu je život obećavao. Naime, monasi su počeli ulagati najozbiljnije napore da ga privuku u manastir. Dominikanski i franjevački monasi borili su se za naklonost naroda, a to su pokušavali da ostvare upadljivim ukrašavanjem svojih crkava, raskošnim ceremonijama, i privlačnom snagom čuvenih relikvija i čudotvornih slika.
Dominikanci iz Berna shvatili su da će, ukoliko uspeju da privuku ovog darovitog mladog učenika, osigurati sebi i dobitak i čast. Njegova sjajna mladost, njegove prirodne govorničke i spisateljske sposobnosti, njegov talenat za muziku i poeziju, sve to, mnogo uspešnije od sve njihove raskoši i sjaja, privlačiće narod na njihova bogosluženja i povećavati prihode njihovog monaškog reda. Lukavstvima i laskanjem pokušavali su da nagovore Cvinglija da stupi u njihov manastir. Luter je, dok je još pohađao školu, ušao u manastirsku ćeliju, i bio bi izgubljen za svet da ga božansko Proviđenje nije oslobodilo. Cvingliju nije bilo dozvoljeno da se suoči sa istom opasnošću. Srećom, njegov otac je saznao za planove monaha. On nije želeo da dozvoli da njegov sin živi beskorisnim i bezvrednim monaškim životom. Shvatio je da je njegova buduća korisnost na kocki, pa mu je naredio da se bez odlaganja vrati kući.
Mladić je poslušao naređenje, ali nije dugo izdržao u svojoj rodnoj dolini, već se ubrzo vratio u školu i posle izvesnog vremena stigao je u Bazel. I upravo je u ovom gradu prvi put čuo radosnu vest o daru Božje blagodati. Vitembah, profesor starih jezika, proučavanjem grčkog i jevrejskog jezika, došao je u dodir sa Svetim pismom i tako su zraci božanske svetlosti obasjali i misli studenata kojima je predavao. On je učio da postoji istina, mnogo starija i beskrajno dragocenija od teorija koje su širili skolastici i filozofi. Ta prastara istina glasi da je Hristova smrt jedina otkupnina za grešnika. Te reči su za Cvinglija bile kao prvi zrak svetlosti koji nagoveštava zoru.
Cvingli je iz Bazela uskoro bio pozvan da se prihvati svoga životnog zvanja. Njegovo prvo radno područje bila je jedna alpska parohija, ne mnogo udaljena od njegove rodne doline. Pošto je bio rukopoložen za sveštenika, on se »celom dušom posvetio traženju božanske istine; jer je bio potpuno svestan«, kaže jedan njegov saradnik u delu reforme, »koliko mora znati onaj kome je povereno Hristovo stado!« (Wylie, b. 8, ch. 5) Što je više istraživao Pisma, to mu je postajala jasnija razlika između njegove istine i jeresi Rima. Pokorio se zato Bibliji kao Božjoj Reči, jedinom dovoljnom, nepogrešivom merilu. Shvatio je da ona sama mora da tumači svoje istine. Nije se usuđivao da objašnjava Bibliju tako što bi je usklađivao s nekom unapred stvorenom teorijom ili doktrinom, već je smatrao svojom dužnošću da otkrije kakvo je njeno neposredno i očigledno učenje. Potrudio se da dobije svu neophodnu pomoć da bi stekao puno i pravilno razumevanje njenog značenja, prizivao je i podršku Svetoga Duha, koja će ga, tako je govorio, otkriti svima koji ga iskreno i sa molitvom traže.
»Govorio je: ‘Biblija dolazi od Boga, a ne od čoveka, u upravo taj Bog koji prosvetljuje daće ti da razumeš da te reči dolaze od Boga. Božja Reč… ne može da pogreši; ona je blistava, ona sebe propoveda, ona sebe objašnjava, ona rasvetljava dušu svim spasenjem i svom blagodaću; utešava je u Bogu, čini je poniznom, tako da gubi, čak i odbacuje sebe i prihvata Boga.’ Cvingli je lično dokazao istinitost ovih reči. Govoreći o svom iskustvu iz toga vremena, kasnije je pisao: ‘Kada… sam počeo da se potpuno predajem Božjoj reči, filozofija i teologija (skolastička) stalno su mi nagoveštavale da postoje neke nesuglasice. Na kraju sam pomislio: Ostavi se svega toga, i pronađi znanje o Bogu isključivo iz Njegove jednostavne Reči. Onda sam počeo da tražim od Boga da mi daruje svoju svetlost i Pismo je počelo da mi biva mnogo lakše.« (Isto, b. 8, ch. 6)
Nauku koju je Cvingli propovedao ne potiče od Lutera. Bila je to Hristova nauka, nauka o Hristu. Švajcarski reformator je izjavio: »Kada Luter propoveda Hrista, čini ono isto što ja činim. Oni koje je on doveo Hristu mnogobrojniji su od onih koje sam ja doveo. Ali to nije ni važno. Neću nositi nijedno drugo ime osim Hristovog čiji sam vojnik i koji mi je jedini Zapovednik. Nikada nijednu jedinu reč nisam napisao Luteru, niti Luter meni. A i zašto bi?… Da bi se moglo pokazati koliko je Božja reč u saglasnosti sama sa sobom, pošto smo nas obojica, bez ikakvog potajnog dogovaranja, tako jednoglasno propovedali doktrinu o Hristu.« (D’Aubigné, b. 8, ch. 9)
Cvingli je godine 1516. dobio poziv da prihvati službu propovednika u manastiru kod Ajnzidelna. Ovde je trebalo da stekne jasniji uvid u izopačenosti Rima i da kao reformator stekne uticaj koji će se osećati daleko izvan njegovih rodnih Alpa. Među najveće atrakcije Ajnzidelna ubrajan je lik Device Marije o kome je govoreno da ima moć da čini čuda. Iznad ulaza u manastir nalazio se natpis: »Ovde se može dobiti potpuno oproštenje greha!« (Isto, b. 8, ch. 5) Tokom svih godišnjih doba dolazili su hodočasnici da posete ovo Marijino svetilište, ali prilikom velikog godišnjeg praznika njegovog posvećenja tu se slivalo mnoštvo iz svih krajeva Švajcarske; pa čak i iz Francuske i Nemačke. Cvingli, koji se veoma uznemirio gledajući šta se zbiva, iskoristio je priliku da tim robovima sujeverja objavi slobodu koju donosi jevanđelje.
Rekao je: »Nemojte zamišljati da je Bog u ovoj crkvi prisutan više nego u bilo kom drugom delu sveta. Bog je uvek sa vama i čuje vas bez obzira u kojoj zemlji živite… Mogu li vam beskorisna dela, duga hodočašća, darovi, likovi, prizivanje Device ili svetaca osigurati Božju blagodat?… Čemu koristi mnoštvo reči u koje zaodevamo svoje molitve? Kakve li koristi od sjajnih plašteva, obrijanih glava, dugih i širokih haljina, ili zlatom izvezenih papuča?… Bog gleda na srce, ali naša srca daleko su od Njega!« »Hristos koji se nekada žrtvovao na krstu, prava je Žrtva i Stradalnik, On je okajao grehe vernika za svu večnost.« (Isto, b. 8, ch. 5)
Mnogim slušaocima ova učenja nisu bila po volji. Osećali su se gorko razočarani kada im je rekao da je celo njihovo mukotrpno hodočašće bilo uzaludno. Oproštenje koje im je Hristovom zaslugom bilo besplatno ponuđeno, nisu mogli da shvate. Bili su potpuno zadovoljni starim putem u Nebo, koji im je Rim obeležio. Ustručavali su se od neizvesnog traženja bilo čega boljega. Bilo im je mnogo lakše da se za svoje spasenje oslone na sveštenike i papu nego da se trude da postignu neporočnost srca.
Međutim, druga grupa radosno je prihvatila vest o otkupljenju Hristovom zaslugom. Običaji koje im je Rim nametao nisu mogli da donesu mir njihovoj duši, pa su verom prihvatili Spasiteljevu krv kao svoju žrtvu pomirenja. Takvi su se vraćali svojim domovima da i drugima otkriju dragoceno videlo koje su primili. Istina je tako prenošena od zaseoka do zaseoka, od grada do grada, a broj hodočasnika koji su dolazili da posete Marijino svetilište osetno se smanjio. Smanjili su se i darovi, a u skladu s time i Cvinglijeva plata koja je isplaćivana iz tog izvora. Međutim, on je osećao stvarnu radost, dok je gledao kako se ruši sila fanatizma i sujeverja.
Crkveni uglednici nisu bili slepi prema delu koje je Cvingli obavljao, međutim, doneli su odluku da se neko vreme ne mešaju. Nadali su se da će ga pridobiti za sebe, pokušali su da ga privuku laskanjem, dok je u međuvremenu istina sticala uporište u srcima naroda.
Cvinglijev rad u Ajnzidelnu pripremio ga je za prostranija radna polja u koja je uskoro trebalo da uđe. Posle tri godine koje je proveo u tom mestu, bio je pozvan da služi kao propovednik u katedrali u Cirihu. U to vreme bio je to najvažniji grad u Švajcarskoj konfederaciji, i sve što se tamo događalo imalo je dalekosežan uticaj. Duhovnici koji su ga pozvali da dođe u Cirih, bili su odlučni da spreče bilo kakve novotarije i u skladu s tim počeli su ga upoznavati s njegovim dužnostima.
Kazali su mu: »Vi ćete uložiti najveće napore da povećate prihode Kaptola, ne zanemarujući ni najmanje. Vi ćete podsticati verne, i sa propovedaonice i preko ispovedaonice, da daju sve desetine i obaveze, i da svojim prilozima pokažu svoju ljubav prema Crkvi. Vi ćete biti marljivi u povećavanju prihoda koji dolaze od bolesnih, od misa, i uopšte od svakog crkvenog obreda.« »Vama pripada deljenje svetih tajni, propovedanje i staranje o stadu, jer sve to pripada kapelanovim dužnostima. Međutim, te dužnosti možete poveriti i zameniku, posebno propovedanje. Vi ne treba da delite svete tajne nikome osim uglednim osobama, i to jedino kada one to zatraže; zabranjeno vam je da to činite ne obraćajući pažnju na položaj ljudi.« (Isto, b. 8, ch. 6)
Cvingli je bez reči saslušao sve ove obaveze, a onda je, pošto je izrazio svoju zahvalnost na ukazanoj časti da bude pozvan na ovo važno mesto, počeo da objašnjava plan ponašanja koji je nameravao da sledi. Rekao je: »Hristov život je suviše dugo bio sakriven od naroda. Propovedaću o celom Jevanđelju po Mateju… crpeći isključivo sa izvora Pisma, istražujući njegove dubine, upoređujući tekst sa tekstom, tražeći prosvetljenje stalnom i iskrenom molitvom. Posvetiću svoju službu slavljenju Boga, hvaljenju Njegovog jedinog Sina, stvarnom spasavanju duša i njihovom usavršavanju u pravoj veri.« (Isto, b. 8, ch. 6) Cvingli je ostao uporan, iako se neki kanonici nisu složili s njegovim planom i pokušali da ga odgovore od njegovog sprovođenja. Izjavio je da se ne sprema da uvede neke nove metode, već stare koje je Crkva upotrebljavala u ranija i bolja vremena.
Istine o kojima je propovedao već su budile interesovanje; narod se okupljao u velikom broju da sluša njegovo propovedanje. Mnogi, koji već dugo nisu dolazili na bogosluženja, sada su bili među njegovim slušaocima. Svoju službu počeo je otvarajući Jevanđelja, čitajući i objašnjavajući svojim slušaocima nadahnute zapise o životu, učenju i smrti Isusa Hrista. I ovde, kao i u Ajnzidelnu, objavljivao je Božju Reč kao jedini nepogrešivi autoritet, a smrt Isusa Hrista kao jedinu potpunu Žrtvu. »Isusu Hristu, želim da vas povedem – Isusu Hristu, jedinom pravom Izvoru spasenja.« (Isto, b. 8, ch. 6) Oko ovog propovednika okupljalo se mnoštvo ljudi koji su zauzimali različite društvene položaje, od državnika i studenta, do zanatlije i seljaka. S dubokim zanimanjem slušali su njegove reči. Nije im samo objavljivao ponudu neograničenog spasenja, već je neustrašivo ukoravao zla i pokvarenost svoga vremena. Mnogi su se vraćali iz katedrale hvaleći Boga. Govorili su: »Ovaj čovek propoveda istinu. On će biti naš Mojsije, da nas izvede iz ove egipatske tame.« (Isto, b. 8, ch. 6)
Međutim, iako je njegov rad u početku bio veoma oduševljeno priman, posle nekog vremena počelo je da se pojavljuje i protivljenje. Monasi su ustali da spreče njegov rad i osude njegova učenja. Mnogi su ga dočekivali ruganjem i podsmesima; drugi su pribegavali drskostima i pretnjama. Međutim, Cvingli je sve strpljivo podnosio, govoreći: »Ako želimo da zadobijemo zle za Hrista, moramo zatvoriti svoje oči pred mnogo čime!« (Isto, b. 8, ch. 6)
Nekako u to vreme pojavilo se novo sredstvo za unapređenje dela reforme. Neki prijatelj reformisane vere poslao je iz Bazela u Cirih nekog Lucijana koji je doneo neke Luterove spise i nagovestio da bi prodaja tih knjiga mogla postati moćno sredstvo za širenje videla. Pisao je Cvingliju: »Ustanovi da li taj čovek ima dovoljno mudrosti i umešnosti, i ako bude tako, daj mu da od mesta do mesta, od grada do grada, od sela do sela, pa čak i od kuće do kuće, nosi među Švajcarce Luterove spise, a posebno njegovo objašnjenje molitve ‘Oče naš’ pisano za obične vernike. Što budu postajala poznatija, ova će dela više kupaca imati.« (Isto, b. 8, ch. 6) Tako je videlo krčilo sebi put.
U vreme kada se Bog priprema da polomi okove neznanja i sujeverja, sotona se s najvećom snagom trudi da ljude obavije tamom i još jače pritegne njihove okove. Kada su se pojedini ljudi u različitim zemljama podizali da narodu objave oproštenje i posvećenje krvlju Isusa Hrista, Rim je povećanom snagom pokušavao da u celom hrišćanstvu otvori svoje trgovine, nudeći oproštenje za novac.
Svaki greh imao je svoju cenu i ljudima su obećavane neograničene dozvole da čine greh ukoliko nastave da vredno popunjavaju crkvenu riznicu. Tako su se uporedo razvijala dva pokreta – jedan je nudio oproštenje greha za novac, a drugi oproštenje Hristovom zaslugom; Rim je ljudima davao dozvole da čine greh i pretvarao greh u izvor svojih prihoda, dok su reformatori osuđivali greh i ukazivali na Hrista kao Žrtvu pomirenja i kao Izbavitelja.
U Nemačkoj je prodaja oproštajnica bila poverena dominikanskim monasima predvođenim zloglasnim Tecelom. U Švajcarskoj je trgovina bila stavljena u ruke franjevaca pod upravom italijanskog monaha Samsona. Samson je već korisno poslužio Crkvi prikupivši velike svote novca u Nemačkoj i Švajcarskoj, kojima je popunio papsku riznicu. Sada je putovao po Švajcarskoj, privlačio veliko mnoštvo, lišavao siromašne seljake njihove skromne ušteđevine i prikupljao bogate priloge od pripadnika bogatijih staleža. Međutim, uticaj reforme već se osećao u usporavanju, iako ne i u zaustavljanju, ove trgovine. Cvingli se još nalazio u Ajnzidelnu kada je Samson, kratko vreme posle dolaska u Švajcarsku, zajedno sa svojom robom stigao u obližnji grad. Pošto je doznao za njegovu misiju, reformator je odmah ustao protiv nje. Ova dva čoveka nikada se nisu srela, ali je Cvingli postigao takav uspeh u razobličavanju monahovih postupaka da je ovaj bio prisiljen da ode u druge krajeve.
Cvingli je u Cirihu revnosno propovedao protiv trgovine oproštajnicama; kada se Samson približio gradu, dočekao ga je glasnik Gradskog saveta s porukom da ne ulazi u grad. Međutim, kada je lukavstvom, ipak uspeo da dobije dozvolu da uđe u grad, bio je proteran iz njega ne uspevši da proda ni jednu jedinu oproštajnicu, pa je uskoro napustio i Švajcarsku.
Reforma je dobila snažan podsticaj, kada se pojavila epidemija kuge ili “crne smrti”, koja je prohujala Švajcarskom 1519. godine. Kada su se na taj način suočili sa smrću, mnogi su shvatili svu uzaludnost i bezvrednost oproštajnica koje su tek nedavno kupili; i zato su poželeli da njihova vera dobije sigurniji temelj. Cvingli je u Cirihu oboleo, njegovo stanje bilo je tako teško da su bile izgubljene sve nade u njegovo ozdravljenje, tako da su već počele da se šire glasine da je umro. Međutim, i u tom teškom času, njegova nada i hrabrost ostale su nepokolebljive. Gledao je u veri na krst na Golgoti, oslanjajući se na Hristovu žrtvu pomirnicu potpuno dovoljnu za oproštenje. Kada se vratio iz predvorja smrti, nastavio je da još vatrenije nego ikada propoveda Jevanđelje; njegove reči imale su neodoljivu silu. Ljudi su radnosno pozdravljali svog omiljenog pastira, koji se vratio sa ivice groba. Oni sami, dolazili su od postelja bolesnih i umirućih i osećali, kao nikada do tada, svu vrednost jevanđelja.
Cvingli je sada jasnije i bolje shvatao evanđeoske istine i još potpunije je doživeo njihovu obnoviteljsku moć. Čovekov pad u greh i plan otkupljenja bile su teme kojima se bavio. Govorio je: »U Adamu smo svi mrtvi, utonuli u pokvarenost i prokletstvo.« (Wylie, b. 8, ch. 9) »Hristos je… kupio za nas beskrajno otkupljenje… Njegovo stradanje je… večna žrtva, i večno uspešna da leči; ona zauvek zadovoljava božansku pravdu u korist onih koji se sa čvrstom i nepokolebljivom verom oslanjaju na nju.« Međutim, jasno je iznosio da ljudi ne mogu, zahvaljujući Hristovoj blagodati, da nastave život u grehu. »Gde god ima vere u Boga, tamo je i Bog; i gde god Bog nastava, tamo se javlja i revnost, navodeći i nagoneći ljude da čine dobra dela.« (D’Aubigné, b. 8, ch. 9)
Zanimanje za Cvinglijeve propovedi bilo je tako veliko da je katedrala uvek bila prepuna ljudi koji su dolazili da ga slušaju. Malo – pomalo, onoliko koliko su mogli da shvate, on je svojim slušaocima objavljivao istine. Posebno je pazio da im prerano ne objavi istine koje bi mogle da ih neugodno iznenade ili stvore predrasude. Njegov cilj je bio da zadobije njihova srca za Hristova učenja, da ih omekša Njegovom ljubavlju i da pred njima uzdigne Njegov primer, i dok budu prihvatali načela jevanđelja, neizbežno će odbaciti svoje sujeverje i običaje.
Reformacija je, korak po korak, napredovala u Cirihu. Užasnuti, neprijatelji su pokušali da joj pruže odlučan otpor. Godinu dana pre toga u Vormsu, jedan monah iz Vitenberga odbio je poslušnost papi i caru, a sada je izgledalo da će se i u Cirihu pojaviti slično protivljenje papskim zahtevima. Zato je Cvingli bio izložen ponovljenim napadima. U papskim kantonima sledbenici jevanđelja, s vremena na vreme, spaljivani su na lomači, ali njima to nije bilo dovoljno, morao je da bude ućutkan i učitelj jeresi. Biskup Konstance poslao je tri poslanika Gradskom savetu Ciriha, da optuže Cvinglija da uči ljude da krše zakone Crkve, i tako neposredno ugrožava mir i red u društvu. Ako autoritet Crkve bude potisnut u stranu, tako je poručio, zavladaće sveopšta anarhija. Cvingli je odgovorio da već četiri godine propoveda Jevanđelje u Cirihu, »i da je to sada najmirniji i najmiroljubiviji grad u celoj Konfederaciji«. Naglasio je dalje: »Zar nije, onda, hrišćanstvo najbolji čuvar opšte sigurnosti?« (Wylie, b.8, ch. 11)
Poslanici su pozvali gradske većnike da ostanu u Crkvi izvan koje, tako su tvrdili, nema spasenja. Cvingli je odgovorio: »Neka vas ova optužba ne pokoleba! Temelj Crkve je ista Stena, isti Hristos, koji je Petru nadenuo ime zato što Ga je priznao. U svakom narodu Bog prihvata svakoga koji veruje svim svojim srcem u Gospoda Isusa. I to je zaista ona Crkva izvan koje niko ne može biti spasen.« (D’Aubigné, London ed, b. 8, ch. 11) Kao rezultat ovog sastanka, jedan od papskih poslanika prihvatio je reformisanu veru.
Gradski savet odbio je da preduzme mere protiv Cvinglija, a Rim je počeo da se priprema za novi napad. Reformator je, kada su ga obavestili o zaveri njegovih neprijatelja, uzviknuo: »Neka samo dođu! Plašim ih se isto onoliko koliko se strma litica plaši valova koji udaraju u njeno podnožje!« (Wylie, b. 8, ch. 11) Napori crkvenih dostojanstvenika samo su učvršćivali delo koje su želeli da sruše. Istina je nastavila da se širi. Pristalice istine u Nemačkoj, obeshrabrene Luterovim nestankom, ponovo su se ohrabrile gledajući kako jevanđelje napreduje u Švajcarskoj.
Kada se reformacija učvrstila u Cirihu, njeni plodovi mnogo jasnije mogli su se sagledati u suzbijanju zločina i unapređivanju reda i sklada. Cvingli je pisao: »Mir ima svoje boravište u našem gradu; nema svađe, nema licemerja, nema zavisti, nema sukoba. Odakle bi takvo jedinstvo moglo doći ako ne od Gospoda, i naše nauke, koja nas ispunjava rodovima mira i pobožnosti?« (Isto, b. 8, ch. 15)
Pobede koje je ostvarila reformacija navele su papine pristalice na još odlušnije napore da je sruše. Uočavajući male rezultate koje je donelo nasilje u suzbijanju Luterovog dela u Nemačkoj, odlučili su da se suprotstave reformaciji njenim sopstvenim oružjem. Vodiće rasprave sa Cvinglijem, i pošto bi im bila poverena organizacija, osiguraće svoju pobedu tako što će sami odrediti ne samo mesto rasprave, već i sudije koje će odlučivati koja je od sukobljenih strana odnela pobedu. Osim toga, kada jednom budu imali Cvinglija pod svojom vlašću, postaraće se da im više ne izmakne. Kada budu ućutkali vođu, onda će brzo slomiti i pokret. Međutim, pažljivo su sakrivali svoje prave namere.
Bilo je određeno da se rasprava održi u Badenu, međutim, Cvingli nije učestvovao. Gradsko veće Ciriha, sumnjajući u dobre namere papista, opomenuto raspaljenim lomačama na kojima su u papskim kantonima goreli sledbenici jevanđelja, zabranilo je svom pastiru da se izloži opasnosti. U Cirihu je bio spreman da se suoči sa svim protivnicima koje bi Rim poslao; ali da ide u Baden, u kome je krv mučenika za istinu upravo bila prolivena, značilo bi izložiti se sigurnoj smrti. Ekolampad i Haler bili su izabrani da zastupaju reformatore, dok je poznati dr Ek, zajedno sa četom učenih doktora i prelata, predstavljao Rim.
Iako Cvingli nije prisustvovao raspravi, njegov uticaj se osećao. Zapisničare na raspravi birali su samo papisti, dok je drugima, pod pretnjom smrtne kazne, bilo zabranjeno da hvataju beleške. Cvingli je, uprkos svemu tome, svakoga dana dobijao tačan izveštaj o svemu što je bilo rečeno u Badenu. Neki student koji je prisustvovao raspravi, svake večeri sastavljao je izveštaj o dokazima koji su toga dana iznošeni. Dva druga studenta preuzela su zadatak da dostavljaju ove izveštaje Cvingliju u Cirih, zajedno sa svakodnevnim Ekolampadovim pismima. Reformator je odgovarao, dajući savete i predloge. Svoja pisma pisao je noću, a studenti su se do jutra vraćali s njima u Baden. Da bi izbegli budnost stražara postavljenih na gradskim vratima, ovi glasnici nosili su korpe sa pilićima na svojoj glavi, pa su im bez smetnji dozvoljavali da prođu.
Tako je Cvingli vodio bitku sa svojim zlonamernim protivnicima. Mikonijus ističe da se »trudio mnogo više, svojim razmišljanjima, svojim besanim noćima i savetima koje je slao u Baden, nego što bi to činio da je lično raspravljao okružen svojim neprijateljima« (D’Aubigné, b. 11, ch. 13).
Papisti, radosni zbog očekivane pobede, došli su u Baden odeveni u svoje najskupocenije ruho, okićeni blistavim draguljima. Živeli su raskošno, njihovi stolovi bili su prepuni najskupljih poslastica i najizabranijih vina. Teret svojih crkvenih dužnosti olakšavali su zabavama i gozbama. Potpuno suprotna bila je pojava reformatora, koji su u očima posmatrača jedva izgledali nešto bolje od grupe prosjaka, koje su skromni obroci vrlo malo zadržavali za stolom. Ekolampadov domaćin, koji je iskoristio priliku da ga posmatra za vreme boravka u sobi, ustanovio je da najviše vremena provodi u proučavanju ili molitvi, pa je sa čuđenjem, veoma zadivljen, izvestio, da je jeretik »u najmanju ruku makar veoma pobožan«.
Na zasedanju, »Ek se oholo popeo za govornicu sjajno ukrašen, dok je skromni Ekolampad, jadno odeven, bio prisiljen da zauzme mesto ispred svoga protivnika na grubo izdeljanoj stolici.« (Isto, b. 11, ch. 13) Ekov zvonak glas i neograničena sigurnost, nikada ga nisu izneverili. Njegova revnost bila je podstaknuta izgledima da će dobiti zlato, ali i slavu; jer je trebalo da kao branitelj vere bude nagrađen većom svotom novca. Kada nije imao dovoljno dokaza, uvek je mogao da pribegne uvredama, pa čak i kletvama.
Ekolampad, skroman i bez velikog samopouzdanja, ustručavao se od sukoba, pa se, upustio u raspravu svečano se zavetujući: »Ne priznajem nikakvo drugo merilo ocenjivanja osim Božje Reči!« (Isto, b. 11, ch. 13) Iako ljubazan i pristojnog ponašanja, pokazao se kao sposoban i neustrašiv. Dok su se papisti, u skladu sa svojim navikama, stalno pozivali na autoritet crkvenih običaja, reformator se istrajno držao Svetoga pisma. Rekao je: »Običaji nemaju snage u našoj Švajcarskoj, osim ako su u skladu sa ustavom; a ovde, u pitanjima vere, Biblija je naš ustav.« (Isto, b. 11, ch. 13)
Razlika između dva suparnika nije ostala bez delovanja. Smireno, jasno reformatorovo dokazivanje, tako ljubazno i skromno predstavljeno, uticalo je na ljude koji su s odvratnošću odbacivali hvalisavo i oholo Ekovo izlaganje.
Rasprava je potrajala osamnaest dana. Papini prijatelji na kraju su s velikom samouverenošću zahtevali pobedu. Većina poslanika bila je na strani Rima i Parlament je proglasio pobedu nad reformatorima i odredio da zajedno sa Cvinglijem, svojim vođom, budu isključeni iz Crkve. Međutim, posledice rasprave pokazale su koja strana je bila u prednosti. Rasprava je predstavljala snažan podsticaj protestantskom delu, i uskoro posle toga značajni gradovi Bern i Bazel stali su na stranu reformacije.
Velika borba 